Zvanična prezentacija Turističke organizacije grada Subotice

Poznati Palićani

Feliks Lajko (rođen 17. decembra 1974, u Bačkoj Topoli) poznati je mađarski violinista, citeraš i   kompozitor. Svira mešavinu više muzičkih stilova: ciganske, narodne, klasične muzike, roka, bluza, džeza i improvizovanih melodija, uz korišćenje tradicionalnih gudačkih instumenta karakterističnih za Panonsku niziju. Na koncertima, svira uglavnom violinu sam ili uz pratnju male grupe muzičara. Rođen je u Bačoj Topoli (Vojvodini, tada deo Jugoslavije) u porodici vojvođanskih Mađara. Počeo je da svira citru od svoje desete godine. Njegov prvi kontakt sa violinom je bio kad je imao 12 godina. Završio je šest godina muzičkog obrazovanja u roku od tri školske godine. Nakon toga je prekino svoje formalno obrazovanje i okrenuo se koncertnom sviranju.


Sarađivao je sa velikim brojem poznatih umetnika i grupa. Bio je član bendova kao što su: Makuz, Ritual Nova, Boris Kovač bend i Đerđ Sabadoš bend. Nastupao je zajedno sa svetski poznatim japanskim butu plesačem, Minom Tanakom i sa francuskim bendom Noar Dezir. Mnogo puta je nastupao sa rumunskim violinistom Aleksandrom Balaneskuom i sa trubačkim orkestrom Bobanom Markovićem.
Komponovao je muziku za neke pozorišne predstave. Između ostalog napisao je muziku za predstavu Državni neprijatelj u subotičkom pozorištu. Jožef Nađ ga redovno poziva u Orlean da komponuje muziku za  njegove predstave i takođe je komponovao muziku za koreografije Ivete Božik. Komponovao je celokupan muzički skor za film Točkovi, Đorđa Milosavljevića. On je takođe komponovao himnu za sarajevski kulturni festival, „Sarajevska Zima“, 1998 godine. Učestvovao je u mnogim izmišljenim filmovima i Mikloš Jančo je napravio kratak film o Lajku, pod nazivom „Sviraj, Felikse, sviraj!“. 2000 godine je napisao muziku za performans „Ka novoj Atlantidi“, koji je izveden na Venecijanskom Bijenalu. Lajko je komponovao muziku i za film Delta, Kornela Mundrucoa, u kojem je glumio glavnu ulogu. Film koji je osvojio malu nagradu u Kanu i koji je nominovan za Zlatnu palmu. Bio je pobednički film na Mađarskom filmskom festivalu i Lajko je nagrađen za najbolju originalnu muziku na festivalu.


Lajoš Vermeš (1860-1945), bio je bogati veleposednik, ali ga sticanje bogatstva i upravljanje posedima nisu privlačili, pa je otišao u Peštu na studije medicine. Oduševljava se sportom, pa se iz Pešte vraća u Suboticu i zajedno sa braćom Belom i Nandorom osnova dva sportska kluba; gimnastički i atletski.
Vermeš je pamćen kao svestrani sportista, plivač i atletičar, gimnastičar, rvač, mačevalac, biciklista…
Priča o Palićkoj olimpijadi počela je 1876. odlaskom Vermeša u Napulj da sa Mironovog bacača diska uzme "meru" i napravi u subotičkoj gvožđari isti takav sportski rekvizit. Vodila ga je ideja o osnivanju sportskih igara i namera da se nastavi tradicija Olimpijskih igara za čije obnavljanje u to vreme još nije bila pokrenuta inicijativa.


Da bi igre imale gde da se održavaju u svoj voćnjak na Paliću je postavio fiskulturne sprave i napravio atletske staze. Za potrebe Palićke olimpijade izgradio je prvu biciklističku stazu u ovom delu Evrope koja je bila elipsoidnog oblika, duga 500 m, a nazvana je "Zatvorena arena" zato što je bila okružena tribinama sa sedištima. Uz pistu i stadion, na samoj obali Palićkog jezera, je sagradio i svojevrsno olimpijsko selo u kome su imali privilegiju da se smeste, naravno o njegovom trošku, takmičari iz drugih mesta. Bile su to kula Bagojvar i vila Lujza, koje i danas postoje.
Svoju ideju Lajoš Vermeš je uspeo da sprovede u život 26. avgusta 1880. godine i na tom prvom takmičenju uvrštene su samo tri sportske discipline (rvanje, skok udalj i bacanje kugle), ali je kasnije njihov broj povećavan i u program su ubačeni gimnastika, plivanje, atletika (trčanje na 250 i 220 m, na 15 km i na 1.000 m sa preponama, skok uvis, skok udalj, skok s motkom, bacanje kugle), boks, rvanje, mačevanje, veslanje, biciklizam.
Palićke igre su tada zvane Palićka Olimpijada, igrane su i leti i zimi i trajale su od 1880. do 1914, kada su zauvek prekinute zbog Prvog svetskog rata. Za razliku od modernih igara, Palićke olimpijske igre je pratila publika sa dubokim džepom, dok su takmičari bili ljudi slabijeg imovnog stanja, uz retke izuzetke. Lajoš Vermeš je osnovao i dva sportska društva Ahiles i Subotičko gimnastičko društvo, a Ahiles je kasnije preuzeo ulogu organizatora Palićkih igara, koje su u to vreme bile najveća sportska manifestacija u ovom regionu.

Design & development: XL Solutions